Ironizacija svetrajanja i sanja

( Daliborka KIŠ-JUZBAŠA:

"AZILANT U CRVENIM PAPUČAMA " – zbirka pesama)

            Sve je više vrlo uspešnih i cenjenih spisateljica koje daju svoj puni doprinos književnostima širih prostora. U tom smislu ne izostaje ni Republika Srpska, a pojava Daliborke Kiš-Juzbaša, pridruženje je tom saglasju žena pisaca. Javila se romanom pre koju godinu, s naslovom "Mrtvom žena" i ostvarila njime dosta zanimljivo štivo, koje je privuklo pažnju čitalaca a i oskudne književne kritike. A, pojavom zbirke pesama s naslovom "Lični stav", pokazala je da se nije slučajno oglasila prvencem već da ozbiljno radi na onome što je izabrala za sferu interesovanja i da se literaturi svesrdno nudi. Obe ove knjige u suštini imaju život i sve njegove okolnosti u opciji naše spisateljice koja od toga, kao pogodnog "materijala" kojeg kuša, pravi svojevrsnu ironizaciju.

            Čini to Kiš-Juzbaša i u najnovijoj rukopisnoj zbirci poezije koja za naslov ima: "Azilant u crvenim papučama" – Što je već po sebi ironizam. Četrdesetak i nešto pesama spisateljica je podelila u pet ciklusa, u svaki od njih svrstavajući pesme po srodnosti, dajući tim ciklusima neki po sebi smišljen i forsiran tematski krug. A, opet, svi ti krugovi, uokruženi su u jedinstvenost rukopisa, u celinu knjige. Ciklusi, primerice, nose naslove - "Radost", "Dilema", "Potraga","Azilant" i "Na odlasku". Svaki od ovih naslova za sebe nagoveštava šta se, zapravo, krije u toj ciklusnoj celini i koja je odrednica u celokupnosti ovog rukopisa.

            Pesme, poput  one iz prve celine, s naslovom "Uspavanka" ili "Crvena papuča", nagoveštavaju ljubavnu liru, a zapravo su neka vrsta pandama njoj, nešto kao lična ispovest i vapaj za ljubavlju, koja kao da joj manjka ili ponestaje. To, posebno, stoji u stihovima:

            "Pevaj mi. Tiho.

            Nisu važne reči."

            Slična ironizacija stoji i u narečenom, drugom primeru ovde, koji veli:

            "Ona dobro zna

            da nije krojena

            za tuđa stopala."

            Misli se, dakle, na papuču za koju s početka pesme kaže da joj je skliznula s noge. Te ironizacije sitnica iz života, naše svakodnevice, to je nešto što je osnovica poetskog opredeljenja i forsiranja u svojoj poeziji. Kiš – Juzbaša nas tako vodi kroz te svoje i sitnice koje su, na nesreću, opšta "krupna odrednica" života, bilo da je reč o azilantu, prebegu, pobegulji, ratniku ili nekom sličnom u postratnom i na užarenom našem prostoru.

            Te su sitnice, to što život čini zanimljivim, ali zaista osnovica u ironizaciji opšteg našeg stanja u poeziji naše pesnikinje. Tu je ona, što se ono kaže, svoja na svome, neprikosnovena i opredeljena da u tom smislu ismejava i izgreva svojom poezijom.

            Zanimljivo je reći da je rukopisna knjiga "Azilant u crvenim papučama" lično bavljenje Daliborke Kiš- Juzbaša samom sobom i svojim nekim sitnicama koje život znače. Utoliko je uspešnija, što je iskustvenija, a pokazuje da joj iskustva ne nedostaje i da je puna, kao šipak košpica, sadržajima koji odlikuju ovu našu opštu patnju i bedu. Posebno onu koja bi se mogla označiti izbegličkom ako je to, uopšte, i bilo kome bitno.

            Knjigu, stoga, preporučujem za obelodanjivanje među koricama i kao finalni proizvod, radujući se da imamo i takvih sadržaja u ovim našim smešnim književnim kretanjima. Pa, ipak, neki tome pridaju veću pažnju nego li stvarnosti onoga među koricama. Alal vera, smutnosti naša.

Ranko PRERADOVIĆ