Gavro je smislio genijalan plan.

            Osnovaće bešumni, leteći diverzantski odred. Na zmajevim krilima...

            Što da ne?

            Počele su pripreme. Iz Mađarske su doneli aeroplan. U delovima. Danima su ga montirali.

            Popeće se na najviši vrh Baranje, na Banovo Brdo  i odande vinuti u visine.

            Ubrzo je zmaj bio spreman za akciju.

            Gavro je odlučio da je pravo vreme za let. Jedini problem je bio pronaći kopilota. Niko se nije dobrovoljno prijavljivao. Skrpan od, uglavnom, priručnog materijala, nije ostavljao utisak pouzdanosti.

            - Ja ću, - kaže Igor.

            - Pa, motor mu nije baš siguran... – upozori ga Gavro. – Možemo obojica izginuti.

            - E, ako ćemo ginuti, onda ginemo. Isto nam glave vrede – odgovori Igor.

            Zatrčaše se niz padinu. Motor na aeroplanu zaštuca u nepravilnom radu. Posle nekoliko pokušaja, nađoše se u vazduhu.

            - Jupiii... – vrisne Gavro.

            Na pedesetak metara visine, motor je sve slabije radio. Igor se samo kiselo nasmeši, želeći da se na zemlju spuste u jednom komadu. Nadao se da mu ovo nije, ujedno, i poslednja želja.

            Kada su sleteli, dočeka ih Vujo.

            - Budale jedne - reče. – Ajde što ste leteli, ali ako mislite da se na to čudo još neko zakači, gadno ste se prevarili.

            - Prvi krajiški AIR, a bez posade, - progunđa Gavro i pljunu na travu. – U Srbe, tačno, ne treba ništa ulagati. I u zlatnom jajetu bi našli dlaku...

***

            Vlasništvo sam Ilije Burića.

            Kupio me za pet dinara kada sam napunila dvadeset i tri dana života.

            Punih pet dana je proveo pored moje kolevke, mazeći me prstom po čelu. Šesti dan ga je majka obukla u svečano, nedeljno odelo, začešljala i stavila  mu u ruku pet dinara.

            Pokucao je na vrata i, prepun dostojanstva, ušao u kuću.

            - Teta Roso? Došao sam te pitati. Bil' ti meni prodala Nikoliju? Evo, doneo sam pare... – ispruži ruku. Na dlanu mu zasja petobanka.

            Mama se saže i poljubi meko, dečije čelo.

            - Hoću, Ilija, ali pod jednim uslovom... Da je ostaviš meni dok ne naraste, a kada bude imala osamnaest godina, možeš je odvesti svojoj kući.

            Ilija se ljutnu. Hteo je odmah da me nosi  kući. Nije mu se sviđala ideja da živim u tuđoj kući, kada je već dao pare... Smatrao je da je dovoljno veliki da brine o meni. Uostalom, napunio je šest godina, nije više mali.

            Popustio je kada je došlo vreme dojenja.

            Rasla sam pored njega.

            Kada je odlazio u vojsku, polio me šampanjcem. Haljinu mi je osušio toplim, bratskim zagrljajem. Pre rastanka me potegao za uvo.

            - Ti, mala, nemoj da zaboraviš čija si...

            Početak rata je sve promenio.

            Odjednom smo saznali da postoje sile jače od prijateljstva.

            Bog.

            Jedan njihov. Drugi naš.  

            Oni, koji su verovali u "njihovog" Boga su otišli. Braća Vinkovići i Bandovi. Kava, Radoš, Žaja... Ostao je samo Ilija.

            Danima se utapao u alkoholu, onda pozdravio s prijateljima.

            Niko mu nije zamerio. Njegov odlazak je bio neminovnost.

            Hrvatski ekstremisti s jedne strane, srpski s druge...