Vazduh miriše na more, lovor i cimet.

            Plavetnilo neba utopljeno je u trake neobične, purpurne boje.

Na mahove se pretvara u treperave brazde, nalik lokvama krvi što se razlevaju po vrućem asfaltu posle saobraćajnog udesa.

            Tišinu ispunjava prigušen zvuk bluza.

            Vetar divlja kroz spuštene prozore, poigrava se tvojom kosom, razbacuje duge pramenove svuda uokolo lica.

Jedan je ostao slepljen za kožu na tvom vratu, ponekad blesne pod udarom kasnoposlepodnevnog sunca.

Pokušavam shvatiti zašto mi podrhtava srce.

            Ti gledaš put pred sobom. Tvoj profil podseća na astečke pesnike.

Okružen muzikom, zrikavcima što sikte u nebo i svojim mislima, deluješ kao da si potpuno sam.

            Pokušah ostati mirna, ne želeći narušiti ravnotežu tvog univerzuma.

            Sasvim nenadano, zaustaviš se pred velikom, trošnom kućom mediteranskog tipa.

            Obiđeš auto, otvoriš vrata i pružiš mi ruku.

            Prihvatim je.

            Zapuhne me tvoj miris. Mešavina sapuna, paste za brijanje i znoja.

            Duboko udahnem.

            Srce mi ponovo zadrhti.

            U kući je ugodna hladovina.

            Počnem se penjati uskim, mračnim stepeništem. Pri vrhu je odškrinut prozorčić.

            Okrenem se prema tebi. Srce mi u trenu stade, presečeno osećajem nepoznate boli. Drhtanje se proširi na grudi i stane u dnu stomaka.

            Priđeš, prisloniš me uz zid i pritisneš svojim telom.

            Zagnjurim glavu u tvoju kosu i slane kapi znoja.

            Osećam kako mi zadižeš suknju i stavljaš ruke na kukove.

            Preko tvog ramena ugledam groblje i ženu u crnini.

Savijena nad kamenom pločom, jauče iz sveg glasa okružena snopljem plastičnih suncokreta.