Danas je drugi dan proleća.

Juče je bio moj rođendan.

Ne osećam se dobro. Ni malo.

Ustala sam pre sat vremena, posle prespavana dva. Mamurna sam, jadna i najradije bih preskočila ovaj dan.

S obzirom da si ovu želju ne mogu ispuniti, naručih treću kafu.

Hotel „Bosna“ je nakaradno zdanje iz sedamdesetih godina, smešteno u srcu Banje Luke, sa divnim ženskim toaletom, u kom, zahvaljujući slaboj osvetljenosti i tamnim ogledalima, svaka žena izgleda lepo.

Danas mi ni to ne pomaže.

Umih se po peti put. Pokušah rukom popraviti frizuru. Uzalud. Slika uporno ostaje ista. Upadljivo bledilo, tamni podočnjaci i kosa što strši na sve strane.

- Šta ti se dogodilo – upita me devojka, koja se šminkala ispred drugog ogledala.

- Samoj sebi sam nazdravila više puta... – rekoh.

- Aha, sad shvatam – reče.

- Ja ću shvatiti kad se otreznim – rekoh.

- Pa, što ne odeš na spavanje – nastavi ona, očigledno pokušavajući da uđe sa mnom u razgovor.

- Moram na predavanje u „Piano bar“ na spratu. Ameri dele neke pare, odoh videti hoće li šta dobiti i nesretni ekolozi... – odgovorih s mukom.

Jadni ekolozi. Ako treba ja da ih predstavljam, onda je sigurno da neće dobiti ni kinte.

- Ja držim predavanje – reče ona.

- Zašto ti? – upitah.

- Zato što sam savjetnik američkog vojnog atašea i visoki oficir američke vojske – pohvali se.

Odmerih je. Sitna plavušica sa izraženom peticom na prednjem delu i tečnim srpskim jezikom, pa visoki oficir američke vojske? Daj...

Ona pročita moje misli.

- Jesam, stvarno. Evo ti moja vizitka – reče i pruži mi vizit kartu. – Zovem se Alma. Sarajka sam, ali sam rođena i odrasla u Americi. Završila sam vojnu školu tamo. A, ti?

- E, ja sam siromašan, banjolučki književnik i da naopako okreneš mene i sve ljude u ovom restoranu, nećeš skupiti novca koliko za tvoju dnevnicu – odgovorih, ponovo gurnuvši ruke u hladnu vodu.

Bar da se prokleta glavobolja malo smiri...

- Nisam te htjela uvrijediti... – reče.

- I nisi me uvredila – odgovorih malo blaže. – Samo nisam u najsjajnijem izdanju. Vidimo se u baru...

Teškom mukom se popnem na prvi sprat. Sedoh na stolicu u pretposlednjem redu. Sala je puna kao šibica. Priča o pomoći dobrodušnog američkog naroda, raširila se Republikom Srpskom i svi su pojurili da nadmudre mudre Amerikance.

Posle polusatne priče o veličini ponuđene pomoći, postalo je sasvim jasno da ta pomoć ne bi ni bila potrebna, kada bismo bili sposobni ispuniti sve postavljene uslove.

No, velika propagandna mašinerija i opšte prisutna naivnost, već su odradili svoje. Posle prvih pet minuta predavanja, većina novinara je napustila salu i pojurila da obavesti svoje redakcije o američkoj velikodušnosti. Redakcije će obavestiti svoje čitaoce – gledaoce – slušaoce i na kraju će ispasti da je neko nekome zaista pomogao.

Svakodnevna slika, koja me, najverovatnije, ne bi toliko naljutila, da me prokleta glavobolja bar malčice popustila. Ovako, kipim poput pretis lonca, grickam nokte i pokušavam se naterati da bar popunim prokleti formular, zbog kog sam i došla.

Osetih nečiju ruku na vratu. Polako se okrenuh. Ruka ostade i dalje na mojoj koži.

Iza mene sedi Alma. Miluje mi vrat. Usred grada, belog dana, ružnog hotela.

Ne pomeram se. Zaprepašteno je gledam.

Visoki američki oficir je lezbejka.

Mogla sam i misliti.

Šta drugo može da bude visoki američki oficir...?

- Mogle smo otići do frizera, kozmetičkog salona, ili... Moja soba je na drugom spratu – reče zavodljivim glasom.

Nemah snage ni da joj odgovorim.

Spustih se u restoran. Zovnuh konobara Zoku. Naručih votku.

Popih je na iskap.

- Šta ti bi – upita me Boro Kapetanović.

- Hoće da me kresne visoki američki oficir – rekoh, sležući ramenima.

- Pa, šta ?– reče Kapetanović s nerazumevanjem.

- Žena je...

- Joj, da mi je da to vidim... – reče oduševljeno.

- Ne bih žalio para ... – doda Slobodan Lepir.

Njihovi izrazi lica me podsete na knjigu „Muškarci“ Viktora Jerofejeva, u kojoj on veoma detaljno obrazlaže zašto su svi ruski muškarci magarci.

Po životinjskoj skali merenja vrednosti, srpski muškarci vrede više od magaraca.

Pravi su konji.

Pa, ipak...

Mnogo su mi draži srpski konji od visokih američkih oficira.