|
Prava si, pravcata, jebena kukavica.
Sediš
tu, ispred mene, meškoljiš se u stolici i pričaš kako bi bio srećan kada ja ne bih samački provodila
dane. Kao uzgred, nabrajaš imena, očekujući da će me neko dirnuti, da ću refleksno trepnuti.
A,
ja na to popizdim. Poželim da iskočim iz vlastite kože.
Znam da tako govoriš iz straha da to,
ipak, neću uraditi, i onda se preznojavaš, vrpoljiš i sumnjičavo proučavaš moje lice.
A,
možda je, već, našla nekog...?
I počneš prebirati slike u glavi... Mene s njim na tavanu,
kancelariji, autu, hotelu... Verzija mojih poza je, pretpostavljam, dovoljno da se i najpametniji čovek načisto
raspameti.
- Dobro, idem kad si navalio! – izderem se, tresnem vratima i odjurim.
Ne stignem daleko.
Hotel
“Bosna” mi se, nekako, uvek prepreči na putu.
Zavučem se u najudaljeniji kraj bašte,
praveći se da nisam videla nikog od poznanika. Ostavim sunčane naočare na nosu i potegnem za nekim besplatnim
primerkom dnevnih novina, iz kojih je, sigurna sam, još jutros istrgnuta stranica kulture.
Pročitam par
stranica politike, pretrčim preko tračeva, preskočim sportske strane.
Imam osećaj da mi na uši
još uvek suklja para od besa.
Zar sam jedini idiot u krugu od hiljadu kilometara? Bar je švalera lako naci.
Evo,
bašta hotela je puna muškaraca. I da hocu, teško ih je izbeći.
Društvo za susednim stolom
je u veselom razgovoru. Još veselijem raspoloženju. Ovo ime je treća tura od kako sam stigla. Ako je i jedan
od njih sposoban biti švaler, ja progutam svoj lajavi jezik.
Dva stola dalje, prijatelji s kojima svakodnevno
pijem kafu. Prave se da me ne vide. Očigledno je da sam nadrndana. Samo mi mahnu posle par trenutaka. I ja njima.
Prijatelji
su prijatelji. Znam im svima žene. Još bolje švalerke.
Političari nisu fela koja bi me zanimala.
Imam jednog druga, davi me političkim govorima. Kad osetim potrebu da ja njega udavim, izmislim hitan sastanak i zbrišem.
Smešno je govoriti o nečemu većem.
Stol pri izlazu je, takode, pun. Duga, crna kosa, pripada Mili
Ðilasu.
Slikari...
Obožavam ih. No, za njih je sve normalno sasvim nenormalno. Ne znam ni jednog da je
ženu doživeo kao bitniju stvar od kista i platna. Toliko im i traje. Na suprotnoj strani sedi tip u zelenoj
vijetnamci. Daleko od svih, u unutrašnjosti lokala, skriven žbunjem filodendrona u, crvenom ciglom opasanoj,
staklenoj bašti.
Moja prijateljica kaže da tipovi koji se vole izdvajati iz društva imaju problem
s veličinom spolnog organa. Malen im je. Ja volim verovati da su kuleri. Frajeri s idejom, koju vole čuvati za sebe.
Okrenu
se.
Po đozlucima “ala Lenon” prepoznah Miljenka Stojčića.
E, jebi ga... Šta
tražiti od književnika koji voli šah? Mislima mi proleti slika u smislu:
- Stavi levu nogu na F-3,
desnu na G-5...
Počnem se cerekati. Baš u tom trenutku, on se okrenu i mahnu. Nošena osećanjem
griže savesti, nasmeših se najslađe što mogu. E, stvarno, nekada sam prava krmača...
Tip
iz osiguranja mi opet namiguje. Pitam se da li bi tražio da potpišem polisu životnog osiguranja pre ili posle
kreveta?
Kuda god da pogledam, niko mi ne izgleda dovoljno sigurno da mi drži glavu dok povraćam posle
dobre pijanke. To je, valjda, maksimum poverenja kog mogu nekome ukazati.
Platim svoju kafu i odem kući.
On
se smirio. Ja odljutila.
Gurnem glavu pod njegovu bradu. Zagrli me čvrsto. Ljuljamo se u mestu.
Dignem
glavu na poljubac.
- Bože, Bože, ko te toliko napalio... – promrmlja.
Ponovi frknuh i zalupih
vratima.
Neke stvari, pretpostavljam, odolevaju životnim promenama.
|
