Ne želim znati ko si izvan ove stranice interneta.
 Ne zanimaju me detalji tvog svakodnevnog života.
 Kako je tvoju kćer juče zaboleo zub, a ti je jedva namolio da zine u zubnoj ordinaciji.
 Žena ti je frustrirana zbog petnaestak kilograma viška, zaglavnjenih na njoj još od drugog poroda. Noćima moliš za seks ili, bar, da se sagne i jednom ga stavi u usta, a ona te zgroženo gleda onim strašnim, osuđujućim izrazom lica: na šta ti ja ličim...?
 Ne želim znati kako ti se zovu mama, tata, sestra ... Imena loše pamtim i ništa mi ne znače.
 Shvataš li?
 Ništa oko tebe me ne zanima.
 Ni tvoje ime...Izmišljen nadimak je dovoljan. Svako drugo ime imalo bi isto značenje. Sasvim odeljeno od naših fizičkih pojava.
 Ne želim znati ništa, što drugi znaju.
 Želim znati o čemu sanjaš, o čemu  si maštao kao dečarac, skrivajući se pod bakinim, teškim perinama.
 Želim da mi ispričaš  što nikome nisi. Što ne želiš glasno izgovoriti, da te neko ne bi čuo. Od čega ti se stomak zgrči u neugodnosti...
 Želim da mi poveriš svoje najveće strahove, želje, nadanja...
 Da misli koristiš kao želje, reči kao ruke, slova kao dodire.
 Da ti budem sestra, majka, razuzdana ljubavnica..
 Da izmišljaš nestvarne priče. O nemoći. Strasti. Ljubavi...
 Pričaj mi o životu koji si želeo imati.
 O sebi.
 Onom sebi, kog još niko nije upoznao.

 ***

 Zašto je važno kako izgledam?
 Mogu reći bilo šta.
 Da sam visoka, niska, crna, plava... mlada, stara...
 Kako ćeš znati govorim li istinu? Zar nije lakše da budem sve ono što želiš, o čemu sanjaš?
 I ja imam snove... Rado se pravim da pripadaju stvarnosti.
 Znaš li kako tebe zamišljam? Kao nekog, ozbiljnog tipa. Uticajnu facu.
 Ništa originalno.
 Upoznajemo se na staromodan način.
 Ulazim u tvoju kancelariju. Dolazim na ugovoreni sastanak.
 Ti mi prilaziš. Pokušavaš ostaviti lep utisak. Refleksnim pokretom ruke, ravnaš revere na sakou.
 Već u hodu, pružaš mi ruku na pozdrav.
 Rukujemo se. Nameštaš mi stolicu.
 Zahvaljujem se i sedam. Pozivaš sekretaricu. Nudiš me kafom i sokom.
 Odbijam. Nervozna sam. Stegnuto mi je grlo.
 Lep si. Imaš pravilne i zrele crte lica. Sasvim svetloplavu boju očiju. Kosa je uredno ošišana i skroz kratka.Oštra. Tamna. Lice izbrijano. Kravata u tonu.
 Sve na tebi je u savršenom redu.
 Čak i kancelarija liči na tebe. Bez suvišnih detalja. Funkcionalna. Ozbiljna.Vidi se da si naviknut na česte susrete s ljudima. Tvoj stav ostavlja utisak pouzdanosti. Razgovor teče glatko i neusiljeno. Postaje sve prisniji.
Govoriš kako muškarci na dobrim pozicijama ne mogu verovati ženama.
 Složim se s tobom. Kažem da je muška pozicija ženski san.
 Zaprepašteno me gledaš. To zvuči kao lično priznanje. Možda i jeste. Jaki muškarci su seksipilni. Pravi izazov.
 Pričamo o književnosti. Govoriš da bi i ti hteo pisati o svom životu, da je zrelost doba kada se piše o prošlim vremenima.
 Posmatram te. Pokušavam razaznati, šališ li se ili govoriš iskreno.
 Zbunjena sam. Zrelost? Prošla vremena...?
 Ljudi kao ti, žive za danas.  Za sada. Za trenutak koji upravo traje.
 “Trebam li sada dati kompliment”, pitam. Zbuniš se.
 Zastaneš u pola rečenice i nemo me pogledaš. Pročitaš mi misli.
 U trenu se naelektrišeš. Energija ispuni prostor među nama. Saznanje da te smatram privlačim, izazove napadačku reakciju u tvom stavu.
 Prelaziš u napad. Zavodiš me komplimentima.
 Poželim, kao mačka, ispružiti se preko konferencijskog stola, kliznuti na drugu stranu, u tvoje krilo, sklupčati se i umiljato presti.
 Crvenim. Zbunjujem se još više. Ne smem gledati u tvom pravcu.
 Izvinjavam se, ustajem i izlazim. Na vratima ti pružam ruku na pozdrav.
 Prihvataš je, privlačiš sebi i prislanjaš na grudi.
 Preko ruke, toplina se razlije celim telom. Podrhtavaju mi prsti. Stegnem ih jače oko tvoje šake da prikrijem drhtaj.
 Moj stisak doživljavaš kao izazov. S usana ti klizne uzdah.
 „Nazovi me“, kažeš.“Ukoliko stigneš, pre nego što ja nazovem tebe!“

 ***

 Ni ja nisam ljubitelj jeseni.
 Osećam se kao da zamirem.
 Tačnije, sam početak jeseni je očaravajući.
 Duge senke dana i vetar što iznenada dune i podigne opalo lišće u vazduh, poigra se njime, a ono leti nebom poput paperja, lagano se spušta i ponovo na zemlji slaže u veliki, jesenji mozaik.
 Jesi li nekada gledao stablo kakija, kako dočekuje jesen?
 Prvo mu opadne sve lišće.
 Na golim granama ostanu samo plodovi, načičkane narandžaste loptice. Presijavaju se na suncu. Plene poglede dece i prolaznika.
 Onda sve nestane.
 Sjajne loptice se pretvore u ljigavu masu spljoštenu na zemlji, a drvo liči na crna vešala.
 I cela zima je takva.
 Crna vešala, stvorena da ugase život. Ubiju dan.
 Volim proleće.
 Po mirisu cveća, prepoznajem godišnja doba.
 Ljubičice. Jorgovan u cvatu.
 Vode naviru, prelevaju brane, natapaju zemlju i sobom nose život. Dan potiskuje noć, bude se životinje iz sna. I ponovo, kao da nije bilo crnih vešala. Samo svetlost, sjajne i sveže boje, vazduh preplavljen mirisima...
 Zvaću te Navil.
 Po liku iz jedne drame. Ne sećam se više njenog imena. Sećam se, samo, načina kojim je taj Navil ubijao usamljenost. Tražeći planinske klance u kojima njegov glas najduže odzvanja.
 I ti tražiš mesto gde će tvoj glas odzvanjati?
 Ne možeš odlučiti koje ime da mi daš?
 Neka, onda, to ostane moja internet adresa.
 Želiš da nastavim priču o pretpostavljenom tebi?
 Ne mogu odlučiti kakav želim da budeš. Ofanzivan ili defanzivan.
 Ne volim ljude preterano napadačkih stavova.
 Nekako, uvek imam potrebu da se od napada branim napadom. I sama pomisao da me neko želi zarobiti, užasavajuća je.
 Ali, još manje su mi dragi ljudi podložni ženskoj manipulaciji.
 Tu nema izazova.
 Preko takvih preletim kao tornado.
 Na muške suze gledam s gađenjem. Nema gnusnije pojave od muškarca na kolenima.
 Svaki muškarac koji si dozvoli da pred ženom kleči i plače, treba biti zgažen, jer ništa drugo i ne zaslužuje.
 Muška senka mora biti dovoljno velika, da se žena u njoj može sakriti.

 ***

 Pisci su stvoreni da ljubav izmišljaju.
 Ponekad se prevarim, pa i sama u nju poverujem.
 Ljubav na prvi pogled? Nisam sigurna da postoji.
 Ako postoji, volela bih je doživeti. 
 Recimo, onog trena kada sam zakoračila u kancelariju ozbiljnog tipa i dodirnula njegovu ruku, desila se ljubav na prvi pogled.
 Naš prvi ljubavni sastanak bi trebao biti o nekom prazničnom danu. Svečan, kao i sve ono što bi posle njega sledilo.
 Dane bismo proveli u telefonskim razgovorima. Činio bi sve da me oduševiš, da pokažeš da nisi bilo ko. Neka beznačajna figura prosečnosti.
 Osluškivala bih tvoj glas, pokušavajući nazreti neistinu. Čulo bi se samo uzbuđeno treperenje, poziv iz pozadine. I na svaku promenu zvuka, titraji iz slušalice bi mi kliznuli niz telo i zadržali se, negde, u dnu stomaka.
 Onda bi me pozvao na piće u svoj stan.Teško bi sakrio uzbuđenje zbog mog pristanka.
 U stanu bi gorela sveća. Pravila bih se da sam sasvim ravnodušna.
 Ti bi se ponašao ležerno, držao distancu među nama da me ispoštuješ kao gosta.Teškom mukom bih se suzdržavala da ti ne kažem kako ne želim distancu.
 Posmatram tvoj izraz lica. Deluješ kao hazarder. Imaš poker u rukama, ali ga ne otkrivaš. Otežeš. Razvlačiš. Nepotrebno trošiš naše vreme, kao da je ulog bogzna kako velik.
 Naginješ glavu i ovlaš me ljubiš. Ne izdržim. Pripijem se uz tebe i zarobim ti usne. Osetim drhtanje.
 Ne znam kome pripada.
 Odvajaš me od sebe nežnim pokretom. Osećam se postiđeno. Ne shvatam zašto si me zvao, ako me ne želiš. I ne shvatam zašto sam tako eksplodirala.
 Osećam mučninu. Gorak ukus u ustima.
 Nudiš me kafom i sokom. Prihvatam, da zadržim trunku preostalog dostojanstva, mada bih najradije pobegla iz stana. Što dalje od tebe.
 U glavi mi zuji. Gutam suze, ne želim zaplakati. Želim popiti prokletu kafu što pre i nestati iz tvog života.
 Nevešto pripremaš kafu. Donosiš je. Ima grozan ukus. Izvinjavaš se, obećavaš da ćeš naučiti dok ne dođem drugi put.
 Pomišljam kako neće biti drugog puta.
 Onda me šokiraš. Klekneš pred mene.Zaprepašteno te gledam.
 Osetim kako mi se telo grči.
 Govoriš da si oduševljen što sam tu, pored tebe.
 Da si sretan.
 Povlačenja i napadi se brzo izmenjuju.
 Počinjem shvatati.
 I ti si čovek.
 Sa svim svojim strahovima i nesigurnostima, vešto skrivenim pod maskom savršene samokontrole.
 Muški ego je nežan i lomljiv, lako ga je povrediti.
 Ponovo me ljubiš. Ponovo se povlačiš. Puštam te.
 Odlaziš u najudaljeniji deo prostorije. Pričom pokušavaš uspostaviti ravnotežu. Razgovorom umanjuješ pritisak u nama. Oko nas.
 Gori mi koža. Treba mi tvoj dodir. Ne mogu se smiriti. Prilazim ti i sedam pored tebe. Nestrpljiva sam.
 Ljubiš me. Pokušavaš biti obazriv i nežan. Ne uspevaš.
 „Kako se lepo ljubimo“, kažeš.
 „Kao klinci od petnaest godina“, odgovorim i smestim se u tvoje krilo.
 Strpljenje me sasvim napušta. Želim osetiti tvoju golu kožu pod prstima i ne mogu više čekati.
 „Ti više nećeš doći, zar ne?“, promrmljaš između dva poljupca.
 Tanana nota straha u tvom glasu, oslobodi me sasvim.
 „Hoćeš li skinuti kravatu, ili da je pocepam?“, pitam.

 ***

 Muškarci vole snažne žene, ali slabije od sebe.
 Ni slučajno dominantne.
 Ne želim biti jaka. Ni dominantna.
 Želim biti stegnuta zagrljajem iz kojeg se ne mogu izvući, a da, ipak, ne izgleda kao da sam zarobljena. Biti pored muškarca koji me gleda i vidi upravo onakvom, kakva jesam. Slaba, detinjasta i mušičava.
 Koji neće tražiti da se borim. Ni sumnjati u moju sposobnost da pobeđujem.
 Žena treba biti jača od muškarca, a da se to ne vidi, ne oseti i da želi biti slabija.
 Jesmo li vodili ljubav?
 Sa skinutom kravatom, tvoj odbrambeni zid konačno pada.
 Uspostavljaš ravnotežu duha. Preuzimaš kontrolu koja ti je, na trenutak, kliznula iz ruku.
 Skidaš sa sebe košulju. Stavljam dlanove na tvoje grudi. Pod prstima osećam elektricitet.
 Ustaješ i povlačiš me za sobom.Vodiš me prema spavaćoj sobi. Putem skidaš s mene garderobu. Žmurim. Sasvim se prepuštam tvojim rukama da me vode gde žele.
 Koža mi je, konačno, slobodna.
 Pokušavam se utopiti u tvojoj, toploj i vlažnoj.
 Spuštaš me na krevet. Ležeš preko mene. Tvoja težina mi prija. Poput eliksira naslonjenog na bolna mesta.
 Vidim da ti smeta moja nestrpljivost. Ne mogu se obuzati. Želim te odjednom. Celog. Povlačim tvoje prste po svom stomaku, grudima.
 Kao kroz maglu, čujem kako mi izgovaraš ime, šapućeš na uho reči ljubavi. Osećam tvoju toplinu, širi se mojom nutrinom.
 Gubim tvoj ritam, tražim ga, grčim se, podrhtavam... Onda osetim bol. Para mi sva čula. Bol, kog želim zadržati, koji se stapa s tvojim glasom...
 Tada nastaje mir.
 Ležim oslonjena na tvoje grudi i slušam otkucaje srca. Poželim da vreme stane i ovde se zadrži beskrajno dugo.
 Tvoje blizina je kao mek oblak koji me miluje i opušta. U grudima osećam čudno treperenje. Radost. Sreću.
 Potpunost, kakvu još nisam doživela.Čini mi se da sam prvi put u životu cela, sva na okupu. Tvoja i svoja u isto vreme.
 „Život zna biti lep“, kažeš i ustaneš.
 Odvedeš me u kupatilo.
 U kadi ti se sklupčam oko nogu, omotam prste oko listova, prislonim usne na tvoje koleno. Kupaš me nežnim pokretima, kao da sam dete.
 Spustim čelo, da ne vidiš kako plačem.
 Suze se, u malom potoku, slevaju na tvoje koleno, mešaju s mirisnom penom, klize niz nogu i nestaju u odvodnim kanalima.
 Ti se smeješ. Govoriš kako dugo nisi bio tako sretan. Da se divno osećaš.
 Ljubiš mi vrat i leđa, dlanovima miluješ grudi.
 Toplom vodom spiraš svoj znoj s moga tela.

 ***

 Kako možeš voleti nepoznatu ženu?
 Ne znaš ko sam.
 Rekla sam ti. Ne želim se upoznati s tobom!
 Zaćutaću onog trena kada postaneš fizička pojava. Jednostavno, prestati odgovarati na tvoja pisma...
 Uostalom, nisam pristalica velikih ljubavi.
 Ljubav je drugo ime za bol. Čovek može imati sto ljubavi i svaka će ga boleti. Kćer voli majku, pa je sahrani. Majka voli decu, a ona odrastu, ostave je i svako ode svojim putem... Žena voli muškarca, koji, pre ili posle, zavoli drugu ženu.
 Ljubav, kao trajna kategorija, jednostavno ne postoji. I sve je prokleti krug iz kojeg nema izlaska, koji je čvrsto stegnut oko svih nas, poput okova...
 Ne voliš me.
 Voliš mogućnost da bi te neko mogao voleti.
 Mogućnost, da bi, taj neko, mogao preskočiti zid, kojeg si tako brižljivo gradio oko sebe, da bi  mogao voleti tvoju samoću više od tebe...
 Ne mogu te voleti, jer se gubi ono što se voli.
 A, ne mogu izgubiti ono što nemam, zar ne...?
 I ne mogu te imati, kada ne postojiš...
 Ti si samo Navil, glas koji odzvanja klancima.

 ***

 Svaka velika ljubav samu sebe poništava. I ništa je ne može spasiti.
 Samodestrukcija je njeno obeležje.
 Ne postoji konkretan problem koji se rešava, nego nepromenjivo stanje stvari. Sila, protiv koje se ne mogu boriti, čak i kada bih htela.
 Ovo ne može biti priča o sretnoj ljubavi, jer takva ljubav ne postoji.
 Nisam depresivna, samo pomirena s onim što život jeste.
 Da budem, otvorenija, direktnija i uklonim sve barijere...?
 Zašto bih? Ti imaš više barijera od mene.
 Daješ mi sitnice, a tražiš storiju, pored koje Samson i Dalila izgledaju sitno i ništavno, postavljaš ram u okviru kojeg se trebam kretati. Kao ljudi što igraju šah  u satima dokolice.
 Možda nešto ili nekoga čekaš, pa ti dobro dođem da ublažim dosadu?
 Šta će biti kada to, nešto, dočekaš?
 Hoćeš li se setiti nekada, zbog koga je tvoje čekanje izgledalo manje mučno...?
 Dobro, Navile.
 Neka u ovoj priči bude da smo beskrajno zaljubljeni, ali nam nije suđeno. Osuđeni smo na nemoć da promenimo svoje sudbine. 
 To bi bio dobar razlog da me mučiš do besvesti.
 Sebe još više.

 ***

 Naši sledeći sastanci?
 E, to je već lakše.
 Nismo više stranci. Vodili smo ljubav. Razmenili bezbroj misli. Ali, još uvek se ne poznajemo i dominantna je potreba za upoznavanjem mišljenja, navika, tela... Tu smo najradoznaliji.
 Više nema nelagodnosti, stalno se dodirujemo.
 Sviđa ti se miris moje kože.
 Govoriš  kako bi me mogao stalno mirisati i da ti dođe da me pojedeš. 
 I ja uživam na identičan način. Zavučem glavu između tvog ramena i glave, spustim usne na vrat i duboko dišem.
 Nije parfem. Ni sapun. Uživam u mirisu tebe.
 Smejem se. Stalno.
 I volim tvoj smeh. Smeješ se grlenim glasom, a na obrazima ti se stvore male jamice. Svaki put ih poljubim. Svaku posebno.
 Ponekad se ljutiš. Smeta ti moja nedisciplina i stalna smušenost.
 Pokušavaš me ubediti da je za svakog čoveka neophodan kvalitetan i zdrav život. Da ne shvatam važnost lične discipline. Prehrana je najbitinija. Onda mi objašnjavaš važnost vitamina.
 Kuhinja je  moj omiljeni deo tvoga stana.
 Na kamenom pultu, naslagane su staklene tegle sa žitaricama, čajevima, korpice s voćem, kutijice s grožđicama, kikirikijem, grickalicama i bezbroj sitnih đakonija.
 Ti bi stajao pored pulta i ozbiljno objašnjavao čemu šta služi.
 Vrtela bih se po kuhinji i brojala pločice na podu. Smejala bih se.
 Rezignirano bi slegnuo ramenima i rekao kako ne vredi držati predavanje kada te, ionako, ne čujem. Onda bi me zagrlio i pritisnuo uz pult. Ljubio bi me, stežući u zagrljaj sve jače.
 Ja ti, ni za živu glavu, ne bih priznala da sam upamtila svaku reč koju si izgovorio.
 Kako bi mi ponovo objašnjavao, kada bi mislio da sam te čula i prvi put?
 Onda bi ti se preko lica navukla senka.
 „Lako je tebi, prepuna si života i snage. Kako ja da preživim rastanak?“, pitao bi, kao u šali.
 Rastanak.
 Reč, koja stalno visi u vazduhu.
 Koju mrzim iz dna duše.

 ***

 Pričam sama sa sobom.
 Nisi mi odgovorio na poslednje pismo. Zašto? Dosadila ti je naša mala igrica? Ili ja? Ili ...?
 Mogla bih shvatiti da me ispali stvarna ličnost, ali imaginacija!?
 Ili se ne javljaš da mi pokažeš kako izgleda kad te ostavi neko ko ne postoji...
 Ne shvatam. Da li je moguće da mi nedostaju tvoje reči-ruke, slova-dodiri?
 Znaš li šta bih volela upravo sada, u ovom trenutku? Da vodiš ljubav sa mnom. Ali, da me pre toga miluješ.
 Dodirima. Rečima.
 Da ležim gola pored tebe, oslonjena na lakat, a ti, poluobučen, igraš se prstima po mom telu. Linijom rebara, spuštaš se na stomak, onda kružiš po kukovima, sve dok ti se jagodica kažiprsta ne nađe na mom klitorisu.
 Jaukneš u dodiru sa vrelom tačkicom.
 „Curice, moja curice...“, dahtao bi mi u kosu.
 Ja ječim i guram tvoju ruku niže. Prebacujem nogu preko tvog struka da se ne možeš udaljiti.
 Izdižem se i propinjem, pokušavajući uhvatiti što više tvojih dodira, kao da postoje samo sada. Što propustim, nestaće zauvek...
 Onda me prevališ na leđa i legneš preko mene.
 Čujem sebe kako te molim, ni sama ne znajući za šta.
 U trzaju skineš ostatak svoje odeće i, kao bez duše, obrušiš se na mene. Čujem tvoj glas, čujem i svoj.  Čujem tvoje srce. Moje divlje lupa.
 Čujem reči, pokušavam ih razaznati.
 „...Izgovori moje ime, kao da me poznaješ ceo život, onako, kao da si oduvek sa mnom...“
 Skamenim se. Duša mi se sledi. Koga tražiš u meni?
 Izgovorila bih.
 Ali, nisam oduvek s tobom.
  Ja te ne poznajem.
 Poznajem samo tvoje reči-ruke, slova-dodire...

 ***

 Ne verujem ljudima. Ni sebi, uglavnom. Ne, nisam tragičar. Ne živim zato da bih uzgajala muku i bes.
 S Bogom sam imala nekoliko neuspešnih pregovora posle kojih je otišao svako na svoju stranu. Nismo se rastali u besu ili mržnji.
 Bila je to mirna dezintegracija.
 Ljudima ne dozvoljavam da mi prilaze, a kada se to ipak dogodi, uvek sam spremna na mogućnost da će tražiti način da me iskoriste zarad nekih svojih, malih ciljeva.
 Najbolje se osećam izolovana od sveta i ljudi, ali ni to ne traje dugo.
 Odjednom me obuzme strah da ću život provesti u samoći. Da ću ga tako i okončati. Onda se samoća pretvori u noćnu moru, užasnu fobiju. Ščepa me ledena ruka za srce i ne pušta.
 Jedno je želeti da si sam, a nešto sasvim drugo, biti sam jer nemaš drugog izbora.
 Ovaj svet je prepun usamljenih ljudi, a usamljenost je bolest jednako teška kao i svako drugo hronično oboljenje.
 Čovek je, sam po sebi, društveno biće i posle par nedelja izolacije, poželim da su ljudi svuda oko mene. Naravno, i tada sam sama, jer drugačije i ne znam.
 Sednem na terasu nekog lokala ili hotela i posmatram reku ljudi u prolazu.
 Često me podsećaju na insekte. Vrte se tamo-ovamo, zuje i uopšte, deluju kao da ni sami ne znaju kuda bi hteli. Posle nekog vremena, čini mi se da su im i lica ista. Isti izraz, poput zalutalih đaka propale škole za pantomimičare.
 Mršte se, mrmljaju pomerajući samo usne. Prazno gledaju u put pred sobom. Ili u vrhove svojih cipela.
 Ne mogu se setiti kada sam poslednji put videla čoveka u prolazu, koji se smeška zanesen vlastitim mislima.
 Kad misao raščlanim na detalje, da ne bi bio sam, moraš nekome verovati.
 Kome?
 Ljudima oko sebe verujem dok jedemo i pijemo. Dok se smejemo uz glasnu muziku u nekom klubu. Kada iza sebe zatvorim vrata svog stana, ostajem sama.
 Sebi dokazano ne mogu verovati.
 Ostao si samo ti.

 ***

 U hotelskom restoranu, nekoliko mučkaraca sedi za zasebnim stolovima.
 Političar, sa Roleksom na ruci i zlatnim diponom među prstima, ispunjava neki formular. Do njega, stari slikar, umusane kragne i tragom žute boje na levom obrazu. Novinar- žutokljunac nemirno prelazi pogledom po prostoriji, tražeći novu žrtvu za neku, glupu anketu.
 Ulični kolporter. Zubar. Trgovački putnik.Dva pesnika i jedan zidar.
 Duboko udahnem i, pazeći da ostanem što manje vidljiva, krenem prema kuhinjskom izlazu iz restorana.
 -Oprostite, mogu li pomoći?- ljubazno upita konobar.
 - Ne... - mučno odgovorih.- Na odlasku sam...
 Ne može mi pomoći. Ne mogu ni samoj sebi. Što više nerealne sreće, tim više mučne realnosti.
 Ni jedan od ovih ljudi nijeNavil. Ne može biti. Ni jedan nema reči-ruke. Slova- dodire.
 U ovoj prostoriji su samo slepci, dripci i diplomate.
 Prohladan, ulični vazduh me malo otrezni.
 -Zbogom Navile... - izgovorih, prolazeći kroz grupu turista, koja je ćaskala na parkingu iza hotela.
 Čovek ispred mene se okrenu, odmeri me pogledom i upita:
 -Nešto ste rekli...?